О књизи: година / „Више није било смешно на тренутак, изгледало је као право лудило - сиво као небо земље Кирјалског, вискозно као његово непробојно мочваре. Клечећи у високој трави, Клаус је посматрао како маршалов мач сече унакрст по обраслим маховинама каменим страницама, секући на комаде безбожне паганске руне, док је епископ одреда изговарао молитву, прскајући воду из чутуре на камен, док су се скривали, шапућући међу собом, бледосиве сенке, док поремећени сејд утихне, заспавши поново на десетине, стотине година у вечном каменом сну.».